Enter the e-mail where we will send you an activation code


Šta svaki investitor mora da zna o procesu investiranja?

Sinteza Sinteza
pre 3 ned.
Šta svaki investitor mora da zna o procesu investiranja?

Investiranje na tržištu kapitala je složen proces. Da bi se investicijom efikasno upravljalo neophodno je poznavanje i razumevanje:

  1. Faktora od kojih zavise investicioni ciljevi investitora,
  2. investicionih proizvoda u koje investitori mogu ulagati sredstva,
  3. načina vrednovanja i procene cena pojedinačnih finansijskih proizvoda,
  4. investicionih strategija pomoću kojih se mogu ostvariti posebni investicioni ciljevi,
  5. načina  na  koji  se  može  konstruisati porfolio.

Investitori, bilo da su individualni ili profesionalni, najčešće u procesu investiranja prolaze kroz pet osnovnih faza:

  1. utvrđivanja investicionih ciljeva,
  2. utvrđivanja investicionih ograničenja,
  3. formulisanja investicione politike,
  4. izbora finansijskog proizvoda,
  5. konstantnog praćenja tržišnih promena i prilagođavanje portfolija.

 

Investicioni proces započinje utvrđivanjem investicionih ciljeva na osnovu dva osnovna indikatora: zahtevanog prinosa (return requirement) i tolerancije rizika (risk tolerance).

Iako se većina investitora može lako složiti oko toga da im je osnovni cilj da zarade na investiciji koliko je to maksimalno moguće, to je mnogo lakše definisati nego ostvariti.

Generalno, investitori od rizičnije investicije očekuju i veći prinos. Taj odnos između očekivanog prinosa i rizika poznat je kao “cena rizika”, a od cene rizika koju je investitor spreman da prihvati zavisi i izbor finansijskih proizvoda u koje će investirati. Kako pojedinačne hartije od vrednosti karakterišu specifične vrste rizika i prinosa, investitori pre donošenja investicionih odluka moraju da razmotre širok spektar finansijske aktive.

Dve osnovne kategorije investitora su individualni i institucionalni investitori.

Unutar ovih kategorija investitora se može indentifikovati širok spektar različitih investicionih ciljeva. Pojedini elementi, kao što je životno doba, poreski status, tolerancija rizika, bogatstvo, poslovne perspektive, nesigurnost, su posebni i imaju različit uticaj na pojedine kategorije investitora.

Investicioni ciljevi individualnih investitora mogu biti: akumulacija sredstava radi kupovine kuće ili stana, obezbeđenje dovoljno raspoloživih sredstava za «stare dane», akumulacija sredstava radi plaćanja školarine za decu i sl. Tipična investiciona odluka, prevashodno motivisana željom da se izbegne rizik, je odluka o kupovini kuće ili stana. Većina ljudi ulaže u rešavanje stambenog pitanja motivisana sigurnošću jer kupovinom eliminišu dva osnovna rizika: mogući rast visine zakupnine i rizik dobijanja otkaza, tj. stalnog seljenja.

Investicioni ciljevi individualnih investitora u velikoj meri zavise od životnog doba investitora. Investitori u ranijem životnom dobu su po pravilu spremniji da više rizikuju, između ostalog i zbog toga što smatraju da imaju pred sobom više vremena za ispravku potencijalno loše ostvarene investicije. Tako jedno od najjednostavnijih pravila investiranja glasi da udeo sredstava investiranih u akcije treba da opada s godinama starosti. Popularno pravilo u vezi sa odnosom između godina starosti i akcija je da procenat portfolija investiran u akcije treba da bude za 100 manji investitorovih godina starosti. Tako neko ko ima 30 godina treba da investira 70% u akcije, a osoba koja ima 70 godina treba da investira 30% u akcije. Deo koji se investira u akcije trebao bi da raste s bogatstvom jer bi bogatiji pojedinac trebalo da bude sposoban da preuzme veći rizik. Potencijal zarađivanja je direktno uslovljen sa sticanjem znanja i veština, a oslanjanje samo na sreću kod donošenja investicionih odluka je nedovoljno i isuviše rizično. Individualni investitori nekada odluke o investiranju donose samostalno, a nekada odluke donose uz pomoć finansijskih konsultanata koje u tu svrhu angažuju.

Institucionalni investitori (investicioni fondovi, hedge fondovi, penzioni fondovi, osiguravajuće kuće…) su finansijske institucije koje značajno doprinose redukciji rizika investitora diversifikacijom portfolija (investiranjem u različite vrste finansijske imovine). Uobičajena definicija ovih institucija ih opisuje kao finansijske institucije koje investiraju štednju pojedinaca i nefinansijskih kompanija na finansijskim tržištima, osnovni investicioni cilj im je da investiranjem minimalno ostvare prinos koji je dovoljan za izmirenje obaveza i pokriće troškova kojima su izloženi. Ove institucije, zahvaljujući tome što imaju dugoročne i relativno lako predvidljive prilive i odlive finansijskih sredstava, po pravilu ulažu u dugoročne hartije od vrednosti, čime značajno utiču na nivo tražnje na tržištu kapitala. Karakteristično je da je učešće ovih institucija u prikupljanju i alokaciji kapitala značajnije izražena u zemljama sa razvijenijim tržištem kapitala u odnosu na zemlje gde je tržište kapitala u početnoj fazi razvoja poput Srbije.

Kod donošenja investicionih odluka investitori moraju da razmotre i mnoge potencijalno ograničavajuće okolnosti:

  1. lični poreski status,
  2. likvidnost tržišta,
  3. likvidnost konkretne hartije u koju investiraju,
  4. investicioni horizont, tj. rok u kome imaju potrebu da hartiju pretvore u gotov novac.

Porezi kojima su izloženi investitori su važni iz nekoliko razloga. Pre svega, ovde se misli na porez koji se primenjuje na kapitalnu dobit ostvarenu tokom investiranja. Kapitalna dobit je u stvari profit tj. pozitivna razlika u ceni koju je investitor napravio tokom ulaganja. U Srbiji ovaj porez trenutno iznosi 15%.

Likvidnost je jedan od osnovnih ograničavajućih faktora. Hartija od vrednosti je likvidna ukoliko se može prodati u kratkom roku bez velikih ustupaka (promene) u ceni. Likvidnost ima svoju vremensku dimenziju, kao vreme koje je potrebno da se hartija proda, kao i cenovnu dimenziju, iskazanu kroz odstupanje prodajne cene u odnosu na tzv. fer cenu hartije. I individualni i institucionalni investitori moraju pre donošenja investicione odluke da sagledaju potrebu za gotovinom u kratkom roku i shodno tome kreiraju portfolio koji će sadržavati odgovarajću količinu hartija od vrednosti sa visokom likvidnošću.

Investitori takođe moraju da vode računa o investicionom horizontu, koji podrazumeva vreme planiranog povratka investiranih sredstava. Za investitora investicioni horizont predstavlja vreme kada su mu sredstva potrebna za izmirenje neke obaveze ili za finansiranje neke važne potrebe. Poklapanje vremena dospeća hartije sa vremenom planirane potrebe za gotovinom, često predstavlja odlučujući faktor kada se investitor opredeljuje za investiranje između različitih investicionih alternativa.

Jedna od najvažnijih odluka investitora je odluka o proporciji ulaganja u rizičnu, odnosno nerizičnu aktivu. Drugim rečima, odluka o vrsti finansijske aktive (asset allocation decision) je odluka sa kojom počinje kreiranje investicione strategije.

Ta odluka pretpostavlja dobro poznavanje karakteristika različitih klasa aktive kojima se trguje na finansijskom tržištu. Investitor koji ima visoku toleranciju prema riziku, u želji da ostvari visoke stope prinosa, će kreirati investicioni portfolio prevashodno od akcija. Za investitora je bitno da portfolio bude efikasan, tj. da obezbeđuje najveći očekivani prinos za dati nivo rizika. Zavisno od stepena tolerancije prema riziku investitori će se opredeliti za različite proporcije visoko, srednje ili nisko kapitalizovanih, “vrednosnih” ili “rastućih” akcija od kojih će sastaviti portfolio.

Sa druge strane, konzervativniji investitori će konstruisati portfolio od različitih vrsta obveznica (državnih obveznica, visoko prinosnih korporativnih obveznica, obveznica lokalnih opština...). Pri izboru aktive investitori vode računa o riziku, očekivanom prinosu i stepenu korelacije između različitih vrsta aktive.

Za procenu budućeg očekivanog prinosa investitori koriste veliki broj različitih finansijskih alatki, a procenu mogu zasnivati na prosečnim prinosima u prošlosti, mogu koristiti različite modele za utvrđivanje cene aktive, ili se jednostavno mogu osloniti na intuiciju bez korišćenja bilo koje formalne analize.

0 comments

Ekonomija