Enter the e-mail where we will send you an activation code


Države štampaju novac bogatima

Sinteza Sinteza
pre 1 ned.
Države štampaju novac bogatima

Upumpavanje svežih dolara, evra i jena navodno radi opravka privrede, samo je do neslućenih visina naduvalo cene akcija na svetskim berzama, pa je Dau Džons pre neki dan prvi put nadmašio 22.000 poena, dok je vrednost Epla dostigla neverovatnih 840 milijardi dolara.

Preko 420 milijardi vrede i Gugl, Amazon, Fejsbuk, Netfliks, dok najveća kompanija u realnoj ekonomiji Dženeral motors teži tek nešto iznad 52 milijarde.

Živimo u digitalno doba, it tehnologije dominiraju, dok na njima zasnovana znanja i naprave iz korena menjaju našu svakodnevicu. Logično je da su i lideri ove branše najvrednije kompanije; ipak, mnogo toga zbunjuje.

Profitabilnost niska, a akcije se prodaju kao alva

Profitabilnost vodećih sveskih firmi nije velika, pojedinih godina i nema je u završnim računima. Jeste da lideri, kako bi očuvali čelne tehnološke pozicije, ulažu ogromne svote u stalan razvoj, a polje primene se sve većom brzinom širi.

Finansirati toliki razmah košta, i to veoma mnogo. Veliki su i vešti da znatan deo profita prikriju izmeštanjem u "poreske rajeve", čemu služi i vešto osmišljena mreža ćerka-firmi. I tako se umanjuje oporeziva svota, time i oficijelan profit.

Ali, zašto onda ulagači godinama besomučno kupuju udele u firmama čija je profitabilnost tek 1,7 odsto ukupne vrednosti, koliko je, primera radi, bila, prošle godine u Guglu. Tu je za povratak uloženog, bar po papirnatoj kalkulaciji, potrebno čak šezdeset godina.

A vlasnici novca, nikako naivni, samo kupuju li kupuju hartije od vrednosti preduzeća iz "Silicijumske doline".

Nezaustavljiv rast cena akcija

Odgovor je u stalnom rastu cena akcija na berzama, naročito vodećih kompanija it tehnologije, a unutar ove skupine onih koji su i tehnološki lideri. Kod ove kategorije, pad akcija nije bio posebno izražen ni u jeku poslednje krize iz 2008. godine.

Već sredinom 2009. počeo je kontinuiran rast, a ubrzo je i Dau Džons, pokazatelj vrednosti uže grupe najboljih preduzeća, premašio predkrizni nivo. Još brže je rastao Nasdak, berzanski pokazatelj it tehnoloških firmi, sporije SAP, berzanski pokazatelj vrednosti 500 najboljih industrijskih preduzeća.

Narednih sezona indeksi i cene akcija vodećih kompanija neprekidno su i sve ubrzanije rasli. Čak i kada se u svetu desi neki katastrofičan događaj, što je donedavno automatski značilo bežanje kapitala u sigurnija ulaganja, zlato i platinu, poslednjih godina nije se gotovo ni odrazilo na rast berzanskih indeksa i cena.

Ni nedavni masakr u Mančestaru nije uticao na ulagače, te su premašeni novi rekordi. Postao je manir da preduzeća pozajmljuju ne za razvoj, već za kupovinu sopstvenih akcija, i tako održe trend rasta sopstvene vrednosti.

Sećanje na krah dot.kompanija

Oni sa dužim pamćenjem pomenuće slično brzi i kontinuiran rast, kako se tada govorilo dot.kompanija, krajem prošlog veka i krah na samom prelazu iz jednog u drugi milenijum. Sličnosti ima, ali ima i razlika.

Dok su u dot.kom preduzeća ulagali vlasnici kapitala, uključujući i posednike skromijih svota, sada su glavni investitori centralne banke, hedž i privatni penzijski fondovi.

Centralne banke "kreiraju" novac iz ničega, gro ulaganja "strvinara", kako mediji često nazivaju hedž fondove, čini kapital koji tek valja zaraditi, jedino penzijski fondovi ulažu realan, već zarađen, novac. Da nevolja bude veća, centralne banke mogu bezmalo neograničeno upumpavati novac.

Najjače, emisione banke SAD, EU i Japana, su gotovo večni emiteri i sa njima se ne mogu uspešno nositi ni svi objedinjeni vlasnici kapitala iz celog sveta. Ovi centralni bankari mogu sve nadmašiti.

Lični interes menadžera

Teško je reći zašto je došlo do hipertrofirane aktivnosti centralnih banaka. Ameri su počeli tako što je država SAD, za vreme Obame, pozajmicom od 170 milijardi evra namerila spasti svoju, svetskom krizom opasno pogođenu autoindustriju.

Evropska centralna banka, pod vođstvom goldmansaksonovca Marija Dragija, premašila je sva planirana ulaganja, a napretka nema.

Česta su mišljenja da je kontinuirano upumpavanje lični interes menadžera kompanija i komercijalnih banaka, hedžfondova, privatnih penzionih fondova i političara. Jednostavno, zarađuje se na preprodaji stalno rastućih akcija, a upravo je rast uslov da se isplaćuju menadžerski bonusi, često firminim akcijama.

Privreda u najrazvijenim delovima sveta ima spor rast i iz njega bi profit vlasnika bio minimalan, kao onih 1,7 odsto lane kod Gugla.

Jedinstven ogled uživo

Jedna od manje vidljivih a surovijih posledica ovakvog ponašanja je uticaj na poslovnost kompanija. Dok se emisioni novac usmeravao na komercijalne banke, ove su pri daljem plasmanu novca itekako vodile računa o performansama zajmoprimaoca.

Kada centralne banke direktno kupuju akcije, često i loše preduzeće snabdeju tolikom količnom svežeg kapitala da mu pomogne ne samo da prevaziđe nevolje, već i da se razvije. Naravno, ona firma koja nije miljenik može bez obrtnog kapitala da, mada dobra i sa lepim perspektivama, potonuti do dna.

Pitanje je, međutim, dokle ova igra, mnogi kažu jedinstven opit u istoriji, može trajati i kakav će biti kraj. One koji podsećaju na krah dot.kompanija valja podsetiti da su ovog puta ulagači daleko moćniji, pa su čak i centralne banke Švajcarske i Izraele u devizne rezerve osim zlata, dolara i evra, uvrstili i akcije kompanije Epl, smatrajući ih po pouzdanosti ravnim najjačem novcu i plemenitim metalima.

Slabljenje evra

Sa druge strane, izgubila se svaka veza između poslovnih parametara i vrednosti akcija preduzeća. Onima koji su formirani kroz stav da je upravo ova relacija azbuka akcionarstva, upumpavanje novca i kontinuiran rast akcija izgledaju kao pijanka bogatih i moćnih.

Jer, ako neki milijarder, čije bogatstvo je umnogome izniklo usled stalne kupovine akcija baš njegove firme, u slučaju iznenadnog berzanskog kraha i izgubi nekoliko stotina miliona, gotovo da neće ni osetiti. Međutim, ako penzioni fondovi izgube četvrtinu sredstava, biće to golema nevolja za milione radnika koji su decenijama odvajali od usta kako bi imali relativno sigurnu starost.

Slabljenje kupovne moći valute, u evropskom slučaju evra, dodatna je posledica ovakve monetarne politike i to sa još gorim efektom po vlasnike skromnijih ušteda. Prevelika ponuda novca je obesmislila štednju, te banke i ne daju kamatu na uloge, dok je velik pritisak na obveznice dobro stojećih država, poput Švedske, Danske, Norveške, Nemačke ili Finske učinio da ih države plasiraju bez kamate.

Veliki ulagači su više nego zadovoljni samo da očuvaju vrednost. Inflacija se polako uvećava i nagriza ušteđevinu; veliki će lako prebroditi inflacioni gubitak, po male je inflaciono umanjenje teško stečene štednje neuporedivo bolnije.

0 comments

Ekonomija